Vidim te vec, istina-kao u nekoj srebrnoj magli, ali divno te vidim: na nogama ti cizme od sedam milja, u ruci Aladinova lampa, putujes na onom cudotvornom tepihu iz 1001 noci, preleces planine i mora i dizes se visoko prema zvezdama.

Mozda ti i ne slutis koliko volim tvoju trsavu glavu, detinju glavu koja mirise na sapun i penusavi aprilski vetar,

Glavu u kojoj stanuju samo boje visoke, ogromne, nedostizne, glavu koja ce shvatiti bezmerja i razdaljine svetlosnih godina, nerazumljive cifre i geometrijske krivulje i hrabrost svemirskih brodova sto ce krenuti sutra na nova nepoznata sunca.

Ja sam svoja putovanja protutnjao pod celom i tu su stali prostori o kojima i ne sanjas.

Cetiri ulice tamo i tri ulice ovamo, tako sam jednom leteo cak do Kumove slame.

Dve,tri,pet casa vina u restoranu kraj reke, tako sam beskrajno lebdeo kroz udaljena sazvezdja.

I jedan obican osmeh, i jedno jesenje vece, tako sam trazio nove zlatogrive komete.

Tako sam sebi nasao i jednu tihu mudrost od koje rastu krila.

Zato i hocu samo da te zamolim: preleti beskonacnost i pobedi vreme i mastu, ali nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji.

Dodirni rukama prasinu dalekih dvojnih zvezda, nek ti se damari usklade sa ritmovima pulsara, al nikada ne zaboravi kako se koraca po zemlji.

Jer ljudska srca zasadjena su nisko kao kupine tu, gde su svici crveni dzinovi naseg malenog kosmosa, tu gde smo sebi nacinili milimetarske beskonacnosti, a ipak dovoljno glomazne da se u njima izgubimo: ja daleko od tebe kao Alfa Kentaura, ti daleko od mene kao belo zrnevlje Vlasica.

Pronadji nove svetove i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh da disu i da ozive.

Ali nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji.
Samo tako se mozemo jedan drugom pribliziti.

Cetiri ulice tamo i tri ulice ovamo, moja i tvoja casa piva u restoranu kraj reke, i moje iskrene oci i tvoje iskrene oci u jedno jesenje vece detinjasto i