Травничка хроника Иво Андрић
ПРОЛОГ
На крају травничке чаршије, испод хладовитог и хучног извора Шумећа, постоји откад свет памти мала »Лутвина кахва«. Тога првог сопственика кафане, Лутве, не сећају се ни најстарији људи; тај је бар стотињак година већ на неком од разасутих травничких гробаља, али сви иду код Лутве на кафу и његово се име памти и изговара тамо где су заборављена имена толиких султана, везира и бегова. У башти те кафанице, под самом стеном. у подножју брега, има једно одвојено, хладовито и мало узвишено место, где расте стара липа. Око те липе и између стена и бусења уклопИјене су ниске клупе неправилна облика на којима је задовољство поседети и са којих се тешко устаје. Оне су излизане и искривљене годинама и дугом употребом и потпуно срасле и постале једно са дрветом, земљом и каменом око себе.
За време летњих месеци, то јест од почетка маја па до краја октобра, то је, по давнашњој традицији, место на ком се после подне, око ићиндије, састају травнички бегови и угледнији људи који су припуштени у њихово друштво. У то доба дана нико се други од грађана не би усудио да седне и пије кафу на тој узвисини. То се место звало Софа. И та је реч у народном говору у Травнику имала, кроз нараштаје, своје утврђено друштвено и политичко значење, јер што је на Софи речено, претресено и закључено, то је било готово исто толико колико да је речено међу ајанима, на Дивану код везира.
И данас ту седи десетак бегова, иако је дан већ облачан и јавља се ветар који у ово доба године доноси кишу. Последњи је петак у месецу октобру 1806. године. Седећи на својим местима, бегови тихо разговарају; већина их замишљено прати игру сунца и облака и зловољно кашљуца. [pic]
Говор је о једној крупној новости.
Један од њих, неки Сулејман-бег Ајваз, који је ових дана путовао послом у Ливно, разговарао је тамо са неким Сплићанином, озбиљним човеком како каже, и од њега чуо ту вест коју он сада беговима казује. Људима је нејасно, распитују га за појединости и траже да понови