FONETSKE VEŽBE

Baza usmenog izražavanja u sklopu situacijskih vežbi su fonetske vežbe.
Čas stanog jezika se sastoji iz niza vežbanja: 1. Početne vežbe – govorne, animacijske 2. Sredšinji deo časa – sastoji se od niza vežbi koje se prepliću i to su ove vežbe: situaijske, fonetske, vebe čitanja. Fonetske vežbe su jedne od tih vežbi koje se prepliću.
Usmeno izražavanje predstavlja (podrazumeva) savladavanje kompleksne veštine govorenja, onu kombinatoriku koja uz pismeno izražavanje predstavlja kulturu govora. Usmeno izražavanje ima svoju dugu istoriju, kodekse (još iz Antičkog vremena – veliki govornici: Sokrat Grčka, Ciceron Rim), tehniku. Retorika kao lart de bien dire neguje se od 6. Veka pre nove ere i podrazumeva nne samo talenatnego i odredjen sistem vežbanja, tehnika, baratanje rečima i učenje oodredjenih obrta kako bi se ta tehnika savladala.
Tradicija negovanja usmenog izražavanja prekinuta je pojavom Gutenberga i njegovim iizumom štamparije sredinom XV veka, kada dolazi do regresije veštine govorenja, kada se usena reč pretvara u tekst (pisani, štampani) koji obično prethodi reči. Dobro govoriti je zanat, to znači drutveni prestiž, moć i umeće da se manipuliše masama, ali govoriti znači i komunicirati, tj. Živeti u dvoje ili u grupi. U psihofizičkom smislu, govoriti je čin koji pokreće misaono'vokalni mehanizam, znači da to podrazumeva: 1. Fiziološku aktivnost (posebno podešavanje disanja, postavljanje i boju glasa, artikulaciju, usporavanje ili ubrzavanje govornog tempa, intonaciju); 2. Psihološku aktivnost – to je pokretanje neverbalnih mehanizama koji prate usmeni izraz (pogled, mimika, gest, stegnutost, oopuštenost); 3. Usmeno izražavanje predstavja i intelektualnu aktivnost u kojoj reč i misao nastaju spontano, jer se kroz reč misao radja i kada se misao saopštava rečju.
Spontanost u usmenom izrayu postoji kod maternjeg jezika na nivou svakodnevne komunikacije, u običnom govoru, ali i u nekoj neobičnoj situaciji kada se